Крајем 1992. године, у време распада еx Југославије, група појединаца, ронилачких ентузијаста који су остали у Београду и Србији, одлучила је да настави са радом у роњењу, како би роњење и у смањеној Југославији имало свој континуитет. Заједно са црногорским Савезом, СОПАС-ом и клубовима из Републике Српске конституисан је Ронилачки савез Југославије, који је 1993. године и званично регистрован под бројем 2/2 138/2-1993-02 у савезном Министраству правде.

Председник Савеза је био Слободан Панић, а генерални секретар Александар Карјук. Чланови Председништва били су Милорад Ђукнић, Томислав Петровић, др Миодраг Живковић и Радиша Животић.

Међу првим задацима РСЈ-а било је учлањење у светску ронилачку организацију CMAS. Међутим и поред бројних покушаја успостављања контакта, увек смо добијали одговор да то није могуће јер је Југославија под ембаргом и санкцијама. Када је било схваћено да санкције важе и у спорту и да се CMAS одриче и ограђује од Југославије и њених ронилаца, одлучили смо да се обратимо другим светским и европским организацијама и асоцијацијама. Између осталих обратили смо се и Европској асоцијацији професионалних ронилачких инструктора - CEDIP, која санкције није примењивала на спорт и која нам је пружила помоћ и подршку.

По Статуту РСЈ-а, поред осталих радних тела, постојао је и Комитет инструктора роњења, тачније Асоцијација ронилачких интруктора, чији је први председник био Славко Богдановић. Пошто је оријентација CEDIP-а је да сарађује са националним асоцијацијама ронилачких инструктора, дошло је до договора да Асоцијација ронилачких инструктора РСЈ треба одвојено да буде учлањена у CEDIP, што је 1996. године и учињено. Уједно је створена и скраћеница АРИ. Због обимности послова РСЈ, АРИ је преузео све активности везане за обуку ронилаца и инструктора.

У међувремену, 1995. и 1996. године, направљена су још два нова Ронилачка савеза Југославије, чиме је почела борба, не жељом РСЈ, око места председника и наслеђа бившег Савеза еx-Југославије. У таквој ситуацији, АРИ се 1996. године дефинитивно оформљује као Национална асоцијација ронилачких инструктора Југославије, касније Србије и Црне Горе. Пошто је било јасно да заједница СЦГ неће опстати и функционисати, АРИ је договором оснивача регистрован на нивоу Републике Србије, где је регистрована и данас. Нови председник АРИ је Александар Карјук.

АРИ је, што кроз РСЈ, а што самостално, оставила највећи траг у ронилаштву Србије, па и Црне Горе. Наравно, не кроз причу и самохваљење већ директним радом и резултатима тог рада. Ти видни резултати су следећи:

• 58 обучених инструктора М1
• 3826 издатих ронилачких карнета
• 98 лиценцираних инструктора
• АРИ инструктори су организовали 56 такмичења у свим ронилачким дисциплинама
• Оснивач и суорганизатор београдског Фестивала подводног филма
• Установљени стандарди роњења и правила обуке за све категорије
• Више од 100.000 сати утрошених на послове везане за роњење

Првобитна концепција, да АРИ треба да окупља све инструкторе свих светских асоцијација и да треба кроз интерактивно дужење да направимо што квалитетније инструкторе, није заживела у жељеном облику. Али тај приступ, ка уједињењу/сарадњи, је и данас присутан и поједини инструктори придају пуно значаја том дружењу, иако мањи број чланова не разуме да ако је АРИ, као асоцијација, чланица европске асоцијације CEDIP, тиме су и сви чланови АРИ чланови CEDIP, па тиме и чланови исте асоцијације као и остали европски чланови CEDIP.

АРИ има концепцију да је свако ко има добру вољу добро дошао и да се све позитивне акције могу заједнички спровести у дело.

 

Саша Карјук
Београд, април 2007.